E...
Ceo život hoću da ti napišem tekst, ali ne mogu.
Verovatno me jebe neki samokritički momenat da to neće biti dobro.
Sad sam odlučio, ha...
Znaš, kada čovek ostari jedino čega se seća je dokolica.
Ja ostareo nisam(bar ne još toliko), a nisi ni ti, ali se sećam toliko stvari, da bi jedna "Rat i mir" knjiga bila samo mali odlomak kroz šta smo nas troje prošli.
Ti si takav.
Tvrdoglav, svojeglav, isključiv i ponekad naporan, i jedino šta to sve opravdava su tvoje časne i čiste namere.
Po cenu svog praznog stomaka nas nikada ne bi ostavio gladne, po cenu nesanice nas bi čuvao dok spavamo, po cenu nemaštine, kupio bi sebi svašta, a nama trostruko više.
Nikada ti neću zaboraviti koliko si mi lucidnih snova srušio da bi mi približio one kojih se i dan danas držim.
Nikada ti neću zaboravti obećani i ispunjeni bilijar u Medisonu dan posle puštanja iz bolnice, ni prvi karting, ni obilazak pola sveta, niti jedan nas rodjendan proslavljen bez obzira na sve okolnosti, ni svaki zagrljaj , ni savet ni svaki tvoj onaj šeretski osmeh kada ponosno gledaš šta sam postao, na koga ličim i čije delove karaktera kao u mali mozaik nosim duboko u sebi.
Kurčeva su igračka kilometri kad ti je neko stvarno blizu.
Igraćemo se mi još dugo dugo.
Srećan ti rodjendan.
Коментари
Постави коментар