Promeni me

 

Rad na sebi mi je oduvek bio jača strana.
Čitajući knjige, naučne, polu naučne, beletristiku i lektire, svoj vokabular sam znatno proširio.
Družeći se sa raznim tipovima ljudi sam naučio vremenom kakav treba da budem, u šta da evoluiram, kakve greške da ne pravim, i čega da se klonim.
Prolazivši kroz razne periode sazrevanja, shvatio sam da neke stvari uradiš jednom.
Neke tri puta.
Prvi put, zadnji put , i nikada više.
Jedino što nisam sasvim skroz, kroz svo ovo vreme naučio, je da kontrolišem sebe.
Da se menjam, apsolutno, ali da se kontrolišem ne.
Nekako mi je to skroz nerealno.
Neke stvari nisam pre, ne mogu sada, i verovatno neću moći nikada da promenim.
Jednostavno nije u mojoj prirodi da ne ponudim hranom nekoga za koga znam da za večeru neće imati ništa.
Abnormalno mi je da se ne sagnem na šetalištu i udelim onoliko koliko u džepu imam onome ko na ulici svira ili prosi jer možda nema ni dom, ni da se prehrani, u suprotnom ne bi bio tu.
Ne mogu da ne saslušam prijatelja, neprijatelja, ili poznanika kada je u nevolji.
Šta god ko mislio o meni, sasvim mi je prirodno, ako ne mogu nešto da promenim, da bar mogu da saslušam, posavetujem, i bacim poneku šalu kako bi osobu preko puta sebe video nasmejanu.
Jedino što ne mogu da promenim kod sebe je prezir prema nezahvalnim ljudima.
Za bilo koje svoje dobro delo, dok sam živ neću tražiti zahvalnost, ali bar tražim ruku podrške onda kada meni nije okej.
Toliko bar svako zaslužuje, pa i ja.
Nikada se neću promeniti što se tiče stvari koje sam ti naveo.
A ti me promeni, bar u onoj mojoj večitoj grešci, da idealizujem, i verujem da su neki ljudi bolji nego što jesu, iako prvi, drugi, treći, i pedeset treći postupak, dokaže da je onako kako izgleda.
Ja za svo ovo vreme nisam uspeo, ti barem pokušaj, jer očigledno, ova glava to ne ume.