Kada je ona u pitanju, dosta stvari koje deluju brutalno nedostižne čak i ludom i smelom čoveku, za mene su dostižne.
Zbog nje bih se borio dok mogu da stojim na nogama, nezavisno od toga šta vrši presiju na mene.
Zbog nje se smejem svakoga dana, napisala nešto, izgovorila, ili neki gest napravila.
Zbog nje sam evoluirao kroz godine, jer svojim postojanjem tako utiče na moje hromozome, na moje emocije, na moju dušu.
Jednostavno je takva.
Ipak...
Postoji dosta stvari na koje fizički ne mogu da utičem.
Ne mogu ja da je ona tužna, jer razvučen osmeh njenih usana predstavlja lek.
Ne mogu ja da nju nešto boli ili muči, jer to njena duša nije zaslužila niti jednim svojim promilom.
Ne mogu ja da je neko nervira, jer bukvalno ću učiniti zlo zbog toga.
Ne mogu ja nju depresivnu, nisam nasilan ali, njen depresivan duh bi prebio tako da mu dobro ne bi bilo.
Ne mogu ja da ona nije u formi.
Ne mogu ja da je bole stopala u klompama kada radi danonoćno.
Ne mogu ja sve to, i daću sve od sebe, da na to utičem.
Svakom rečju.
Svakim delom.
Svakim gestom.
Jer je posebna.
Jer je MENI posebna.
I jer je to najmanje što je zaslužila.
Коментари
Постави коментар