Gledam nešto ovaj Word, i razmišljam da li da joj kažem sve...
Ili da kažem tebi...
Jebeš ga...
Reći ću tebi...
Ona nije od onih koje slabo kapiraju.
Ona će razumeti, kao što razume i svaki put kad progutam knedlu, ili kada se nasmejem od gubitka kompasa, i istog trenutka zaboravim šta sam želeo reći...
Zbog nje nisam hteo da menjam svet.
Ne želim ni sad.
Svet je sranje pa je sranje, ja iz dana u dan pokušavam da popravim sebe.
Zbog sebe.
Ne zbog nje.
Zbog nje menjam kod nje ono što je nervira.
Čupam je iz društva budala nekim svojim rečima, delima, glupiranjem i paljenjem njenih mračnih misli.
Ona je osoba kojoj bi poklonio svaki svoj sekund, i sekund koji sam rezervisao za nekoga drugog.
Ona je osoba zbog koje sam počeo da se kontrolišem svugde, sem pred njom.
Zbog njene ličnosti sam počeo da gledam sa gorčinom ono što je juče bilo moje.
Zbog njenih stopala bih trčao bos na 50 stepeni , samo da ih ona ne bi umarala.
Zbog nje bi se trudio da kontrolišem sopstvenu kontrolu.
Zbog nje ne želim više da se uklapam u ono što je do juče bilo moje prirodno okruženje.
Zato što je ona takva, zato i ja prekomerno psujem na sve i svakoga što nije ona.
Jer niko baš tako ne ume.
Niko nema taj ekvilibrijum izmedju nekad okrutne kučke do najnežnijeg bića čije štikle gaze ovaj asfalt.
Zato što ne prašta tudje greške koje ona ne pravi.
Zato što je strogi perfekcionista za ono što smatra za sebi relevantno.
Zato što njena kosa kada padne na ledja liči na slap koji udara o stene.
Zato što zna da sam bez nje dvorac od puzli bez pola delova.
Zato što kaže sve šta misli, zato što ume da me slomi i sklopi...
E zato ona...
Brate moj.
Коментари
Постави коментар